Boli...

Ti ne znaš kako samoća boli. Ne znaš šta ljubomora čini mojoj duši. Ne znaš kako mi je kada te vidim sa drugim muškarcem. Kada se smejete, grlite, ljubite, ne smem ti ni reći kuda dalje moje misli idu i ljute me. Kiptim od besa što ja nisam on, pa utehu tražim u onima koje samo fizički liče na tebe, a duhovno nisu ti ni do kolena. Tada se u meni sve lomi, prevrće, nadolazi oluja besa, tuge, ... Boje... Mešaju se boje u mojoj glavi... Crvena... Crna... Siva... Najviše od svega boli što krivca ne mogu da uklonim... Jedini krivac za moje stanje sam ja. KRIV SAM! Priznajem! Da li ti je to dovoljno?! Priznajem, kriv sam! Propustio sam šansu da usrećim i tebe i sebe. Šta ću kada sam sebičan, ako će ti biti lakše mrzim sebe zog toga!!! ZAR NE SHVATAŠ?! Vrati mi se. Molim te... Evo, da ti još nešto priznam padam na kolena. Ti... Ti... Ti si jedina koja me je ikada videla u ovakvom stanju. Ti si jedina pred kojom padam, plačem, molim, klečim, sve radi tvog oproštaja... Oprosti...Nedostaješ mi... Užasno mi nedostaješ... Tvoje oči, lice, miris tvoje kose...   Fališ mi... Reci nešto. Reci bilo šta! Ne ubijaj me ćutanjem!

Vrištim, a niko me ne čuje... Gorim, a niko ne vidi i ne može da ugasi požar moje duše...

Kaži nešto... Bilo šta... Umiri ovu napaćenu dušu... Znaj, zapamti, nakon svega i dalje te volim...