Zima nije zima, ako nema snega. Asfalt, priroda, oko nas deluje prazno, neispunjeno, tužno. Kada bele pahulje započnu svoj ples, zabava počinje... Drveća obuku svoje bele kombinezone, putevi svetlucaju na mesečini i imaju prefinjen izgled. Šumski predeli kao da su prekriveni blistavo belim ćilimom, noću zvezde i mesec daju spektakularan sjaj. Prizor je božanstven.
E tako, dragi moj, kao što zima nije zima kada nema snega, ni ti nisi ti ako nemaš mene. :)
Ovih
dana svi nešto pričaju o slobodi. Kao da je imamo. Ok, imamo slobodu
govora, mišljenja, itd. Fakat sloboda nam je data, ali koliko nas se
zaista oseća slobodno? Da li dočekate jutro kada ne morate da
razmišljate ama baš ni o čemu? Kada ne morate da strahujete koliki će
računi stići i hoćete li imati dovoljno novca da ih platite? Dok
ispijate prvu jutarnju kafu, slušate jutarnji program i vesti
koje ne prognoziraju ništa bolje, da li se osećate slobodnim? Kada gledate i slušate apel za spašavanje života nedužne dece koja su obolela od raznih tumora i sličnih teško izlečivih bolesti koja su posledica bezrazložnih ratova koji su se vodili i koji se vode, da li vam se srce stegne, da li tada osećate slobodu? Ukoliko
nemate posao, ukoliko nemate novčanih prihoda, ukoliko živite u
okruženju bez ljubavi da li vam kroz glavu prolazi misao "Bar sam
slobodan"? Ne prolazi vam ta misao kroz glavu, zar ne? Naravno da je
nema u tim trenucima zato što imamo toliko tereta potrebnog i
nepotrebnog i nemamo vremena da razmišljamo o slobodi... Zato
odbacite sve! Ukradite slobodu! Izaberite jedan dan u nedelji i radite
sve što može da vas učini srećnim i slobodnim. Pomozite i drugima da se bar na momenat osete slobodnim, da zaborave na probleme i tegobe... Ukradite trenutke sreće,
oslobodite se na tren nevidljivih okova i živite bar na trenutke
slobodni...
I ove godine kao i prošle krećemo ispočetka, a
to je najteže... No, nikad se ne zna šta nosi dan, a šta noć... Jedno
znaj, nikada ne prestaj da se nadaš... Dokle god postoji nada postoji i
mogućnost...
Ti ne znaš kako samoća boli. Ne znaš šta ljubomora čini mojoj duši. Ne znaš kako mi je kada te vidim sa drugim muškarcem. Kada se smejete, grlite, ljubite, ne smem ti ni reći kuda dalje moje misli idu i ljute me. Kiptim od besa što ja nisam on, pa utehu tražim u onima koje samo fizički liče na tebe, a duhovno nisu ti ni do kolena. Tada se u meni sve lomi, prevrće, nadolazi oluja besa, tuge, ... Boje... Mešaju se boje u mojoj glavi... Crvena... Crna... Siva... Najviše od svega boli što krivca ne mogu da uklonim... Jedini krivac za moje stanje sam ja. KRIV SAM! Priznajem! Da li ti je to dovoljno?! Priznajem, kriv sam! Propustio sam šansu da usrećim i tebe i sebe. Šta ću kada sam sebičan, ako će ti biti lakše mrzim sebe zog toga!!! ZAR NE SHVATAŠ?! Vrati mi se. Molim te... Evo, da ti još nešto priznam padam na kolena. Ti... Ti... Ti si jedina koja me je ikada videla u ovakvom stanju. Ti si jedina pred kojom padam, plačem, molim, klečim, sve radi tvog oproštaja... Oprosti...Nedostaješ mi... Užasno mi nedostaješ... Tvoje oči, lice, miris tvoje kose... Fališ mi... Reci nešto. Reci bilo šta! Ne ubijaj me ćutanjem!
Vrištim, a niko me ne čuje... Gorim, a niko ne vidi i ne može da ugasi požar moje duše...
Kaži nešto... Bilo šta... Umiri ovu napaćenu dušu... Znaj, zapamti, nakon svega i dalje te volim...
"Smem li te bar još jednom zagrliti pre nego
što narasteš? I reći ti da te volim tako da to uvek znaš. Daj da ti opet
zavežem cipelu. Tako brzo ćeš je vezati sam. I kad se jednom setiš ovog
dana videćeš moj način da ti ljubav dam. Mogu li ti
pomoći kaputić obući? Dopusti mi, molim te, da ti isečem jelo. Dozvoli
mi ljubavi, da te stavim u kolica, kupim ti slatkiš i ljubim u čelo.
Jednog ćeš dalekog dana možda baš ti brinuti o meni, dozvoli mi, ljubavi
mala, da ja sad to radim tebi. Tako želim biti deo svega što čini tvoj
maleni svet! Dopusti mi da ti operem kosu, izbrojim zvezde i uberem
cvet. Htela bih da brojim te male prstiće i da te golicam po vratu pre
nego što se upoznaš sa brojevima i sam skužiš matematiku. I pre negoo
što zablistaš u fudbalu daj meni da ti dodam jednu loptu! Smem li bar
još jednom da te uhvatim ako bi krenuo da padneš i da ti zadnji put
uspešno prodam foru pre nego što mi kažeš da si to već od pre znao?
Dozvoli mi, ljubavi mala, da ti pomognem da se popneš na brdo. Trebaš me
jer su ti koraci mali i jer još uvek misliš da mama izvodi čudo. I daj
mi da ti čitam priče, dok imamo svo vreme ovoga sveta, jer ćeš tako brzo
to činit sam, a sad za to dušo, trebaš mene. Hoćeš li se sećati da sam
te nosila na rukama? Bačenih grudvi, sneška i šetnje po kiši? Jer proći
će svega par godišnjih doba kad ćeš postati viši od svog tate? I jednom
kad pronađeš uspeh, suze ponosa brisaću baš ja, pa mi dozvoli, ljubavi
mala, da danas ja budem ta. Već znam da ću se jednom sa čežnjom
prisećati svih ovih dana, pa mi dozvoli, ljubavi mala, da ti baš sad
budem – Mama"
Oboje patimo, oboje umiremo, oboje dajemo sve samo da se pogledamo... Oboje se borimo sa sobom, ali džaba. Ne vredi... Najbolje bi bilo da odustanemo od svega. Možda u nekom drugom vremenu, nekom drugom životu budemo sudjeni jedno drugom, ali sad nismo...
Dragi pratioci i posetioci,
želim vam srećnu i uspešnu Novu 2014. godinu. Neka vam bude mnogo bolja, zdravija, uspešnija i zaljubljenija od protekle godine.
Ljubavi, ljubavi, želim vam mnogo ljubavi, jer je to ono što nas drži u životu... :)
