Šta sada i šta dalje?

Ne postoji čovek na ovoj planeti koji nema problema.  Svi mi,  ljudi,  učeni i neučeni,  "plave" i crvene krvi, iskreni i lažljivci,  prosti i kulturni....  Svi,  svi smo isti.  Svi imamo jednu neprežaljenu ljubav,  strahove,  probleme,  lažne prijatelje,  nesposobne šefove,  neiskrene kolege i imamo više neprijatelja nego prijatelja. Stalna razočarenja,  beg od stvarnosti,  svako od nas pronalazi.   Neko u knjigama,  neko u muzici,  neko u porocima.  Ono što je zajedničko svima nama jeste nezadovoljstvo životnim trendom.  Šta je normalno,  a šta ne?  Različiti pogledi na svet, ne mogu imati isti pojam normalnosti.  Šta je uopše smisao bitisanja na ovom svetu.  Rodi se dete u jednoj porodici,  raste,  od malena ga uče pravilima šta sme,  a šta ne sme. Ne postaje jedinstvena ličnost ako se vodi samo pravilima, zakonima i običajima koje mu roditelji nameću. Takvo dete, jednog dana čovek,  postaje projekcija roditeljskih ambicija i želja. 
Ako se rodi devojčica u jednoj siromašnoj porodici,  od malena je uče da bude poslušna,  dobra devojčica, jednog dana će se udati,  muža mora slušati,  da ne bi bila ostavljena,  razvedena,  jer je sramota biti raspuštenica.  S druge strane kada se u bogatoj porodici rodi devojčica,  nju uče drugim vrednostima.  Ona kao devojčica mora svu snagu i energiju usmeriti ka svom obrazovanju,  mora znati svirati klavir  i  još neki instrument,  mora tečno govoriti više jezika i mora se udati isključivo za pripadnike svoje društvene klase.  Ono što je zajedničko i bogatim i siromašnim roditeljima jeste OGRANIČAVANJE koje vrše na svoju decu. To smeš,  to ne smeš,  ići ćeš tamo,  a tamo nećeš.  Jedino gore vaspitanje dece od ovoga jeste ne briga o deci,  ostavljanje dece.
Dragi roditelji budite prijatelji svojoj deci, a ne neprijatelji.

Svi mi čekamo nekoga i nešto... (Sastav za lektiru"Čekajući Godoa")

  Svako od nas se u odredjenom životnom dobu zapita “Zbog čega smo mi na ovom svetu i šta je naš zadatak?“. Umni ljudi, mislioci ili filozofi, nazovite ih kako vam je volja skoro čitav život su posvetili tražeći odgovor na ovo pitanje. Tako i u književnosti imamo delo koje se na neki način bavi ovim pitanjem. To delo je Beketova drama ’’Čekajući Godoa’’.  

   Prvo što se zapitamo nakon čitanja ovog dela je to da li ono uopšte ima poruku. Međutim, da bi objasnili ovo delo moramo mu se dubinski posvetiti i posmatrati ga kao jednu veliku metaforu. Ako polazimo od pitanja „Šta je smisao života?“ odgovori su mnogobrojni, jer su pogledi na smisao života različiti. Čitajući ovu dramu, na prvi momenat sam shvatila da likovi Beketove drame i žive i ne žive. Oni čekaju, a ne znaju ni šta ni koga. Znaju da je taj koga čekaju Godo, tj. poznato im je samo njegovo ime i ništa više. Beketovim junacima svaki dan je isti, ništa bitno se ne menja, ali oni i dalje ne odustaju od čekanja. Menjali bi oni svoj život, ali ih nada da će Godo da dodje svakog časa, sprečava u tome, jer će Godo da njihove živote učini boljim, lepšim i smislenijim. Shvatila sam da je Godo u ovom delu simbol Boga, Mesije, Spasioca, koji  će doći da spasi Beketove junake. Kao ljudi nasukani na pustom ostrvu posle brodoloma koji čekaju da ih neko primeti i izbavi, tako i Vladimir, Estragon,Poco i Liki nadaju se dolasku njihovog izbavitelja... Koliko god  se nama činilo da ovo delo nema nikakvog smisla, shvatam da ima. Shvatam da svi mi čekamo i svi se mi nadamo nekome i nečemu. Usamljeni traže ljubav, srodnu dušu, traže svog spasioca; bolesni i povredjeni traže zdravlje i čekaju rezultate koji će im reći da su izlečeni; bračni parovi koji se trude da donesu na svet još jednu živu i zdravu dušu koja će ulepšati njihov život  i obogatiti svet za još jednog čoveka. Vernici veruju u Boga i prema Bibliji čekaju njegov dolazak, jer sa njegovim dolaskom biće spašeni, agnostici veruju da postoji neka nevidljiva sila koja vuče sve konce, ali ne znaju šta je to niti ko je to, a ateisti veruju da se sve dešava sa razlogom i oni traže objašnjenje toga. Ono što je zajedničko za sve nas jeste vreme. Vreme koje prolazi, naš najbolji prijatelj i najgori neprijatelj. Rekla bih da je Beket u ovoj drami veoma lepo opisao čoveka kao konfuznu kukavicu, jer da bi pokrenuli svoj život i napravili promene u njemu moramo se pokrenuti sa mrtve tačke, hrabro krenuti u život, činiti promene. Ne smemo čekati, jer vreme ne radi uvek za nas, uglavnom radi protiv nas. Vreme prolazi. Dešava se da ni ne trepnemo, a danas već postane juče. Beket nam poručuje da se ništa ne dešava preko noći i niko ti ništa neće doneti na tacni, ako ti to ne zaradiš.

   

 Ovim delom Beket nam poručuje „ Probudite se! Pokrenite se! Radite, razmišljajte i NE ČEKAJTE, već TRAŽITE!“   Ono najvažnije što moramo kao poruku izvući iz ovog netipičnog savremenog dela je to da Boga ili smisao života ne možemo tražiti u svetu oko nas, već da moramo da ga pronađemo u nama samima.